Prva prepreka je bila komisija koja je u luci Njujorka, na vratima Amerike, u Kasl Gardenu razgovarala sa svakim putnikom, pa ga je puštala u zemlju ili ga vraćala nazad istim brodom. Kada su ga videli u zgužvanom odelu, u crvenom fesu, bez prtljaga, modrog od zime, zavrteli su glavama. Jednom od članova komisije Mihajlo se veoma svideo i komisija mu je progledala kroz prste. Počeo je kao kočijaš i čuvar mazgi kod jednog farmera u Delaveru, gde je u slobodno vreme učio prve reči engleskog jezika. Nakon tri meseca, sa nešto ušteđevine, vratio se u Filadelfiju, grad iz svoje mašte, u kome je Franklin eksperimentisao sa zmajem. Za sedam dana boravka u Filadelfiji, na svoje veliko razočarenje, nije našao sagovornika o Franklinu, a ni posla. Zatim odlazi u južni Merilend gde je napornim radom za mesec dana zaradio 15 dolara i sa tim novcem odlazi u Njujork. Osam sati dnevno je učio, a hranu je zarađivao cepajući drva svojoj susetki. Godine 1879. prijavio se na Kolumbija koledž i pokazao se kao jedan od najboljih studenata.
Nakon 9 godina boravka u Americi, ponovo se otisnuo preko Atlantika u Evropu, ali ovog puta luksuznim parobrodom "Florida". Na palubi broda rekao je sebi: "Mihajlo Pupine, najveće blago koje si doneo sa sobom pre devet godina u njujoršku luku bilo je tvoje saznanje, duboko poštovanje i divljenje za velike tradicije tvoje druge domovine". Narednih 6 godina proveo je na univerzitetima u Kembridžu u Velikoj Britaniji i Berlinu. vratio se i do svog zavičaja i, podsećajući se svog detinjstva, poželeo da se nikada ne vrati u Kembridž. Ipak, njegova mudra majka Olimpijada jedne noći mu je prišla i rekla: "...Obuzeli su te pusti mladalalački snovi, ali ćeš se otrezniti kad se vratiš u Kembridž i shvatiš da je sve ovo bio samo lep san, koji si usnio u svojoj dokolici u učmalom Idvoru. One prave, velike stvari čekaju na tebe u Kembridžu..." Mihajlo je poslušao majku i vratio se u Kembridž. Za vreme letnjeg raspusta 1884. godine otputovao je do Francuske, gde je uz pomoć profesora i rečnika naučio francuski toliko da je mogao čitati izvornu literaturu. Iz Pariza se zaputio u Idvor. Ovi dani u rodnom selu su mu veoma brzo prolazili "u društvu" Lagranža i Maksvela. Najučenije glave Kembrižda i Kolumbije verovale su sa razlogom da je Mihajlo Pupin jedan od onih kom je znanje pružilo mogućnost da uđe u srž problema i zato su ga preporučili čuvenom naučniku Hermanu fon Helmholcu. Od 1885. godine Mihajlo je učio u Berlinu i tamo je najzad našao odgovor na pitanje koje ga je toliko vremena mučilo: Šta je svetlost?
Ponovo je svratio do svog Idvora gde je vreme provodio sa majkom u vinogradu. Tada je poslednji put video majku. U Londonu se oženio Sarom Katarinom i tako ispunio još jednu želju svoje majke: "Srcem osećaš, sine, da želiš da ostaneš u Americi zadugo, i ja to blagosiljam. Ali onda se moraš oženiti Amerikankom. Budeš li poveo ženu iz naših krajeva, vratićeš se, hteo ti to ili ne, a onda Americi i pronalascima reci zbogom." U SAD se vratio naučivši sve što se moglo naučiti, spreman da se oduži za sve što je učinjeno za njega. Odmah je dobio na Kolumbija univerzitetu akademski položaj i mesto nastavnika matematičke fizike, da bi za deset godina postao profesor univerziteta. Tu je kao vrsni pedagog radio pune četiri decenije, rukovodeći Elektotehničkom laboratorijom u kojoj je ostvario svaki od svoja 24 patentirana izuma. Njegovi najpoznatiji izumi su: kalem za prenošenje ljudskog glasa i poruka na neograničene daljine, električni rezonator, prva fotografija ostvarena X-zracima i drugi. Mihajlo je početkom XX veka bio među 400 najpoznatijih ljudi u Americi. U međuvremenu mu je umrla supruga, čiju je smrt doživeo kao najveći gubitak i bol u životu i tada se posvetio kćerci Varvari. Nakon novog puta po zapadu Evrope i pre povratka u SAD, Mihajlo je navratio sestri u Idvor. Tada je svojim Idvorcima pokazao kako telegram iz Amerike može stići preko Atlantika za jedan dan.
Emotivno vezan za svoju domovinu, Mihajlo Pupin je značaj i ugled u celom svetu stavio u službu pomaganja svom narodu, i ni slava ni bogatstvo ga nikada nisu skrenuli sa puta njegovih uverenja i odlučnosti da pripada svom narodu. Godine 1921. posetio je još jednom svoju staru domovinu i rodni kraj Idvor.
U svojim sedamdesetim godinama napisao je svoju biografiju "From immigrant to inventor", koja se pojavila 1923. godine sa posvetom majci Olimpijadi.
Umro je u Njujorku 12. marta 1935. godine, baš na dan kada je, tačno pre 61 godinu stigao u taj grad, željan da odgonetne šta je svetlost, odlučan da ljudima donese svetlost. Mihajlo Pupin se široko angažovao u društvenom životu obe domovine, srcem ostajući Idvorac, a delom pripadajući celom svetu. Može se rći da se na njega odnosi stih velikog pesnika Njegoša: "Blago onom ko dovjeka živi - imao se rašta i roditi".

Mirjana Belić
Jovana Belić