Dnevnik u kome je pod rednim brojem 60 ubeleženo ime
Mihajla Pupina školske 1868/69.
|
Mihajlov otac Konstantin
bio je čovek jednostavnih shvatanja i po njemu njegov
sin nije imao nikakve potrebe za odlaskom iz sela, s obzirom
da je bio jedini muški potomak u kući i da ga je čekala
obaveza održavanja domaćinstva. Po njemu, Mihajlo je trebao
da nastavi život krajinskog težaka i graničara kao i njegovi
stari. Međutim, majka je bila ta koja je i tom trenutku
priskočila u pomoć svome sinu, ubedivši lukavstvom muža
da Mihajla ipak pošalju u pančevacku školu. |
Svet u koji je
konačno zakoračio ostavio je na Mihajla snažan utisak.
Novi učitelji i njihova predavanja bili su veliko otkriće
za talentovanog idvorskog pastira osvetlivši mu nove horizonte
koje iz perspektive svog rodnog mesta nije mogao ni naslutiti.
Priča koju je tu čuo od svog profesora fizike slovenca
Simona Kosa, o čoveku iz daleke zemlje, amerikancu Franklinu
koji jednostavnim dečijim zmajem kroti munje i gromove,
kao i praktični ogled na tu temu delovali su nestvarno
i iz temelja uzdrmali njegovu dotadašnju predstavu o svetu.
|
Ovo i mnoga druga predavanja
u Višoj školi samo su još više podstakla Mihajlovu radoznalost
i učinila da njegov slobodni duh naklonjen znanju postane
od tada istraživacki duh čija je žeđ svakim danom sve
više rasla.
Oduševljen stvarima koje je naučio, Mihajlo provodi letnje
raspuste u svom rodnom selu pokušavajući ponekad da svojim
najbližima prenese |
Bendžamin Franklin - američki pronalazač
|
bar deo utisaka iz grada u
kome boravi tokom školske godine. Međutim, iskustvo i
znanje koje nosi u sebi već je preveliko za sredinu iz
koje potiče.
Letnje mesece u Idvoru provodi u čuvanju stoke, što je
bila velika odgovornost i obaveza, budući da je neko grlo
za tren oka moglo zalutati u nepreglednim kukuruznim poljima
oko sela ili, što je još gore, biti ukradeno i izgubljeno
zauvek. Zato su dečaci koji su bili u polju sa stokom
čitavog dana i noći morali pronaći određeni metod signaliziranja
i komunikacije, ne bi li svoja stada zaštitili od kradljivaca.
U traganju za rešenjima pronašli su metod koji neobično
podseća na Morzeov kod, azbuku sastavljenu od crta i tačaka,
ali prilično pojednostavljenu. |
Viša škola u Pančevu iz doba Pupinovog školovanja
|
Svoje pastirske nožiće zabadali bi u zemlju
i lupkajući u njihove drške proizvodili zvuk koji se prenosio
kroz zemlju. Kroz bezbrojne pokušaje, utvrdili su najefikasnije
oblike ovakve |
komunikacije koja im je olakšavala
zajednicki nadzor nad stadima van sela. Metod komunikacije
koje su idvorski dečaci-pastiri razvili među sobom, poslužili
su četvrt veka kasnije jednome od njih da usavrši izum
koji ce omogućiti nesmetanu komunikaciju ljudi na različitim
kontinentima.
Pupinov naučni genije razvijao se brže od njegovih fizičkih
osobina, te je on uskoro i svojim učiteljima u Pančevu
počeo da postavlja zbunjujuća pitanja, nagoveštavajući
im tako tek ovlaš snagu svog talenta. Naravno ni jedno
od njih nikada nije bilo postavljeno zbog pukog nadmudrivanja,
dovođenja u pitanje učiteljskog znanja ili želje za rušenjem
autoriteta. Pupinova pitanja učiteljima predstavljala
su zapravo dileme genijalnog mladića kojem je bilo dato
da se veoma rano zainteresuje za suštinu određenih prirodnih
pojava, svetlosti i zvuka pre svega.
|
Odgovore na njih Pupin
je tražio kako u kabinetu za eksperimente, tako i u
stihovima Njegoša i Ljermontova, povezujući instinktom
večitog krajinskog graničara u suprotstavljenim svetovima
nauke i umetnosti najmanje zajedničke sadržaoce koji
govore o jednoj istoj stvari – suštini sveta oko nas.
[nazad]
|
Petar Petrović Njegoš - državnik i pesnik |
